[III] PRIKUPLJANJE GRAĐE 1. Dostupnost izvora 1.1. Koji su izvori naučnog rada?

[III] PRIKUPLJANJE GRAĐE

1. Dostupnost izvora

1.1. Koji su izvori naučnog rada?

U diplomskom radu proučavamo jedan predmet služeći se određenim sredstvima. Cesto je predmet jedna knjiga, a sredstva su druge knjige. Takav je slučaj s ra-dom, recimo, 0 ekonomskom učenju Adama Stnita, gde predmet čine dela Adama Smita, dok oruđe predstavljaju knjige o Adamu Smitu. U tom slučaju tekstovi Adama Smita su primarni, a tekstovi o njemu sekundarni izvori ili kritička literatura. Naravno, ako bi predmet rada bio Iz-vori ekomomskog učenja Adama Smita, primarne izvore činili bi tekstovi koji su ga inspirisali. Kao izvori jednom autoru mogu poslužiti podaci o istorijskim događajima (di-skusije koje su u to vreme pratile određene pojave), koji su u vidu pisanog materijala uvek dostupni.

U odredenim slučajevima, međutim, predmet je real-na pojava: to je slučaj s radovima o internim migracio-nim kretanjima u savremenoj Italiji, o ponašanju grupe hendikepirane dece, o javnom mišljenju o tekućoj televi-zijskoj emisiji. U ovom slučaju izvori još uvek ne posto-je u pisanoj formi, tek treba da postanu tekstovi koje će-te vi uneti u rad kao građu: biće to statistički podaci, pre-pisi intervjua, ponekad fotografije ili čak audio-vizuelna dokumentacija. Sto se kritičke literature tiče, stvari se ne menjaju mnogo u odnosu na prethodni slučaj. Ako to ne budu knjige i članci iz časopisa biće novinski članci i gra-da različite vrste.

Imajte na umu razliku izmedu izvora i kritičke litera-ture jer kritička literatura često samo ponovo citira vaše izvore; ali - kao što ćemo videti u sledećem poglavlju -to su izvori iz druge ruke.

Ako sam za temu izabrao Ekonomsku teoriju Adama Smita i shvatim da se pišući rad sve više zadržavam na tumačenju Smitovog dela zapostavljajući samo delo, imam dve mogućnosti: da se vratim izvorima ili da promenim temu i pišem o Tumačenjima Smitove teorije u savreme-noj liberalnoj misli u Engleskoj.

To me neće osloboditi obaveze da znam šta je rekao Smit, ali će me mnogo više zanimati mišljenje tumača njegovog dela. Ako želim da se temeljno pozabavim kri-tikom njegovih tumača, nema sumnje da ću morati da ih konfrontiram s originalnim tekstom.

Pretpostavimo, najzad, da me je originalna misao ve-oma malo interesovala i da počinjem da pišem rad o zen filozofiji u japanskoj tradiciji. Jasno je da moram čitati na japanskom i da se ne mogu osloniti na malobrojne prevo-de kojima raspolažem. Proučavajući literaturu, posebno sam se zainteresovao za ulogu koju je imao zen u delima književne i umetničke avangarde u Americi pedesetih go-dina. Jasno je da se u tom slučaju od mene ne očekuje da sa apsolutnom teološkom i filološkom preciznošću pronik-nem u smisao zen misli, već da saznam na koji način je originalno istočnjačko učenje postalo element umetničke ideologije na Zapadu. Moja tema će biti Uloga zena u 're-nesansi San Franciska' pedesetih godina, a moji izvori Ke-ruak, Ginsberg, Ferlingeti i njima slični. To su izvori ko-je ću morati da koristim, a što se zena tiče biće mi dovoljno nekoliko pouzdanih knjiga i dobri prevodi. Osim ako ne želim da pokažem da u Kaliforniji nisu dobro raz-umeli onginalnu zen misao, a u tom slučaju bi japanski tekstovi bili neophodni. Ali, ako prihvatim činjenicu da su oni koristili prevode s japanskog, ono što me interesuje je njihovo poimanje zena, a ne ono što zen u originalu jeste.

Shvatili ste i sami koliko je važno odmah definisati predmet rasprave, jer ćete se od samog početka suočiti s problemom dostupnosti izvora.

U odeljku III 2.4. videćete kako se može poći prak-tično ni od čega i u maloj biblioteci naći sve što je po-trebno za rad. Ali reč je o graničnom slučaju. Temu ću prihvatiti ako sam siguran da imam pristup izvorima i mo-ram znati: 1) gde ih mogu naći; 2) da li su lako dostup-ni; 3) da li sam u stanju da se njima služim.

Jer, mogao bih neobazrivo prihvatiti rad o nekim Džojsovim rukopisima ne znajući da su na univerzitetu u Bafalu, ili znajući dobro da u Bafalo neću nikada otići. Mogao bih s oduševljenjem prihvatiti rad o dokumentaci-ji u privatnom posedu neke porodice, a kasnije otkriti da je ona ljubomorno čuva ili je pokazuje samo uglednim na-učnim imenima. Mogao bih prihvatiti rad na dostupnoj srednjovekovnoj građi, ne uzimajući uopšte u obzir da ni-kada nisam pohadao kurs koji bi me osposobio za čitanje starih rukopisa.

Ali ne upuštajući se u tako sofisticirane primere, mo-gao bih za temu uzeti nekog autora ne znajući da su nje-govi originalni tekstovi veoma retki i da ću morati da ju-rim kao lud od jedne biblioteke do druge, da putujem iz jednog mesta u drugo; ili poverovati da je lako doći do mikrofilma svih njegovih dela zaboravljajući da na mom fakultetu ne postoji aparat za čitanje mikrofilma ili da pa-tim od konjuktivitisa i da ne mogu podneti jedan tako is-crpljujući posao.

Uzalud je da ja, filmski fanatik, tražim temu o jed-nom manje značajnom delu reditelja iz dvadesetih godina ako ću kasnije otkriti da postoji samo jedna kopija tog de-la u Filmskom arhivu u Vašingtonu.

Kad rešim problem izvora, ostaje problem kritičke li-terature. Mogao bih odabrati manje značajnog autora iz osamnaestog veka jer u biblioteci u mom gradu imaju, gle čuda, prvo izdanje njegovog dela, ali bih naknadno mogao saznati da mi je neophodna kritička literatura o tom auto-ru dostupna samo po cenu ozbiljnih finansijskih napora.

Ovaj problem ne rešava se tako što ćemo se osloniti na ono što imamo, jer predviđenu kritičku literaturu mo-ramo pročitati, ako ne sve bar sve ono što je važno i iz-vore moramo koristiti direktno (vidi sledeći pasus).

Bolje je izabrati drugu temu, u skladu s kriterijumi-ma izloženim u II poglavlju, nego sebi dozvoliti neopro-stivu ležernost.

Kao orijentir bi mogli da posluže neki radovi čijim sam odbranama nedavno prisustvovao, u kojima su izvo-ri bili precizno utvrdeni, ograničenog opsega koji se mo-gao kontrolisati, dostupni kandidatima koji su umeli da ih iskoriste. Tema prvog rada je bila Politikd PCf u obksti školstvd od umereno leve orijentdcije do studentske pobu-ne. Ovde je tema formulisana veoma precizno i, rekao bih, oprezno: posle šezdeset osme istraživanje bi bilo ote-žano. Kao izvor korišćena su partijska glasila, parlamen-tarni akti, partijska arhiva i ostala štampa. Koliko god istraživanje bilo precizno, verujem da su ostaloj štampi mnoge stvari promakle, ali se u svakom slučaju radilo o sekundarnom izvoru koji je omogućio uvid u različita mi-šljenja i kritike. Uostalom, za definisanje politike PCI u oblasti školstva, bile su dovoljne zvanične izjave. Imajte u vidu da bi sve bilo mnogo drugačije da se tema bavila školskom politikom DC' jer je to bila partija na vlasti. Na jednoj strani našle bi se zvanične izjave, a s druge, efek-ti te iste politike koji im protivreče: istraživanje bi dobi-lo dramatične dimenzije. Ako bi njime bio obuhvaćen i period nakon šezdeset osme, u izvore nezvaničnog mišlje-nja bi se morale uključiti sve publikacije vanparlamentar-nih grupa koje su od tada izlazile. Još jedno naporno istraživanje. Da zaključim: pretpostavljam da je kandidat imao mogućnost da radi u Rimu ili da dobije fotokopije materijala koji mu je bio potreban.

Drugi rad je bio iz srednjovekovne istorije i laicima bi se mogao učiniti mnogo težim. Bavio se sudbinom do-bara manastira San Zeno u Veroni u kasnom srednjem ve-ku. Jezgro rada činila je transkripcija nekih delova mana-stirskog registra koju do tada niko nije uradio. Kandidatu je, naravno, bilo neophodno poznavanje paleografije, tj. da zna kako se čitaju i po kojim kriterijumima se transkribu-ju stari rukopisi. Kada je ovladao ovom tehnikom, ostalo mu je samo da se ozbiljno baci na posao i objasni rezul-tate do kojih je došao. Uz rad je ipak išla i bibliografija od trideset naslova, znak da je specifičan problem morao biti istorijski uokviren na osnovu prethodno proučene li-terature. Pretpostavljam da je kandidat iz Verone i da je izabrao ovaj rad koji ga ne obavezuje na putovanja.

Sledeća tema je primer rada koji zahteva određeno vreme i sredstva, a istovremeno pokazuje kako se može na zavidnom naučnom nivou obraditi tema koja na prvi pogled izgleda podobna samo za dobru kompilaciju. Na-slov je bio Problematika glumca u delu Adolfa Apie. Reč je o jednom veoma poznatom autoru koga su proučavali mnogi istoričari i teoretičari teatra i o kome, izgleda, vi-še nema šta da se kaže. Ali, kandidat se upustio u jedno strpljivo istraživanje švajcarskih arhiva, obišao mnoge bi-blioteke, otišao u sva mesta u kojima je Apia radio i uspeo da napravi bibliografiju tekstova samog autora (uključujući manje značajne članke koje nikada niko nije čitao) i studija o njemu tako temeljno, sveobuhvatno i pre-cizno da, ako je verovati mentoru, ovaj rad se može sma-trati naučnim doprinosom. To znači da predstavlja mnogo više od kompilacije i da su u njemu korišćeni neki do ta-da nedostupni izvori.