1. 1 drugo od Bartalija nadalje

1. 1 drugo od Bartalija nadalje

Ona vam omogućava naknadno dodavanje podataka. Konačan oblik radne verzije sadržaja trebalo bi da izgle-da ovako:

1. Postavljanje problema • 2. Prethodna istraživanja

Naša pretpostavka

Podaci kojima raspolažemo

Njihova analiza

Obrazloženje pretpostavke

Zaključci i napomene za budući rad

Treća faza plana rada je skica za uvod, a to nije ni-šta drugo do analitički komentar sadržaja: ,,U ovom radu izložićemo tu i tu tezu. Prethodna istraživanja ostavila su mnoge probleme nerešene i prikupljene činjenice još uvek nisu dovoljne. U prvom poglavlju pokušaćemo da utvrdi-mo te i te činjenice; u drugom ćemo se suočiti s nekim drugim problemom. U zaključku ćemo se truditi da poka-žemo ovo ili ono. Treba imati u vidu da smo postavili se-bi vrlo precizna ograničenja, u okviru kojih ćemo se pri-državati određenog metoda... I tako dalje."

Funkcija ovog tobožnjeg uvoda (tobožnjeg jer ćete ga prepravljati bezbroj puta) je u tome da vam omogući da grupišete svoje ideje oko linije glavne zamisli, koja se ne-će menjati osim u slučaju radikalnih izmena. Na taj način kontrolisaćete svoje impulse i eventualne digresije. Ovaj uvod služi i za to da vašem mentoru saopšti šta hoćete da kažete. Ali služi i vama, jer ćete samo tako znati da li već imate sređene ideje. Prosečan italijanski student na-uči da piše u srednjoj školi jer mora pismeno da obradi bezbroj tema u okviru nastave maternjeg jezika. Zatim provodi četiri, pet ili šest godina na univerzitetu gde se po pravilu od njega više ne traži da piše. U momentu pi-sanja rada on je potpuno bez prakse. To je veliki šok, a biće i za vas ako budete čekali poslednji trenutak. Poku-šajte da pišete odmah radne verzije diplomskog rada.'

Dok ne budete u stanju da napišete sadržaj i uvod ne-ćete biti sigurni da je to vaš rad. Ako niste u stanju da napišete predgovor znači da još uvek ne znate kako da počnete. Ako znate odakle da krenete, znači da imate ne-ku predstavu o tome gde ćete stići. I upravo na toj pret-postavci treba bazirati uvod, kao da je recenzija već go-tovog rada. Ne plašite se da gledate unapred. Uvek ćete imati vremena da se vratite nazad.

Jasno je da će uvod i sadržaj biti prepravljani kako rad bude odmicao. To je način rada. Konačna verzija uvo-da i sadržaja biće drugačija od početne, i to je normalno. Da nije tako, značilo bi da u toku istraživanja niste došli do novih ideja. Možda spadate u poštenjačine, ali nije tre-balo da pišete rad.

Po čemu će se razlikovati prva od poslednje verzije uvoda? Po tome što ćete u poslednjoj mnogo manje obe-ćavati nego u prvoj, i bićete oprezniji. Cilj konačne ver-zije biće da pomogne čitaocu da pronikne u rad: ali teško vama ako obećate više od onoga što ćete dati. Cilj do-brog uvoda je da se čitalac njime zadovolji, da mu sve bude jasno i da dalje ne čita. Paradoksalno, ali često je-dan dobar uvod, u već štampanoj knjizi, omogućava re-

' Drugaeija je praksa u mnogim zemljama. U Ameriei, na pri-mer, student umesto usmenog ispita piše papers, odnosno, oglede i „teziee'' od deset ili dvadeset strana iz svakog predmeta. Veoma ko-ristan sistem koji su neki kod nas vee usvojili (s obzirom na to da ga propisi ne iskljueuju i da je forma usmemh ispita samo jedan od naeina da se proveri znanje studenta).

cenzentu da stekne pravi uvid i dovede ga do toga da o knjizi govori onako kako bi autor želeo. Ali, ako kasnije mentor (ili neko drugi) pročita rad i shvati da ste u uvo-du najavili rezultate koje niste ostvarili? Eto zašto posled-nja verzija uvoda treba da bude oprezna i obeća samo ono što je rad u stanju da pruži.

Uvod služi i za to da se utvrdi šta će predstavljati središte, a šta periferiju rada. Ova distinkcija je veoma bitna, i to ne samo zbog metoda. Od vas će se tražiti da budete mnogo iscrpniji u onome što ste definisali kao sre-dište. Ako u jednom radu koji se bavi partizanskim rato-vanjem u Monferatu utvrdite da su u centru pokreti formacija generala Badolja, biće vam oproštena poneka nepreciznost ili aproksimativna procena u pogledu Gari-baldijevih brigada, ali će se tražiti svi podaci o formaci-jama di Franki e di Mauri. I obratno.

Da biste odlučili šta će biti središte rada, morate sa-znati nešto o materijalu kojim ćete raspolagati. Eto zašto su „tajni" naslov, zamišljeni uvod i radna verzija sadrža-ja medu prvim zadacima koje treba obaviti, ali ne i prvi. Prvi je istraživanje bibliografije.

Koju logiku treba poštovati u izradi sadržaja? Izbor zavisi od vrste rada. Za razradu istorijske teme pogodan je hronološki plan (na primer: Progon Valdeza u Italiji) ili pak plan na principu utvrđivanja uzročno-posledičnih veza između dogadaja (na primer: Uzroci arapsko-izrael-skog sukoba). Može da se napravi i prostorni plan {Raz-meštaj biblioteka u pokrajini Kanaveze) ili komparativno-kontrastni {Nacionalizam i populizam u književnosti u vreme Prvog svetskog rata). Za jedan rad eksperimental-nog karaktera napravićete induktivni plan, od nekoliko ogleda do teorijskih predloga; u radu logičko-matematič-kog tipa pravi se deduktivni plan, prvo teorijski predlozi, zatim moguća primena s konkretnim primerima... Rekao bih da kritička literatura kojom ćete se služiti može da vam ponudi dobre primere planova rada, dovoljno je da je koristite kritički poredeći različite autore i utvrdite ko najbolje odgovara zahtevima formulisanim u „tajnom" na-slovu rada.

Kad napravite sadržaj, utvrđujete i logičku podelu ra-da na poglavlja, paragrafe i potparagrafe. I ovde jedna do-bra podela, grafički rešena na principu koloseka, dopušta da dopisujete ne remeteći suviše početni raspored. Na pri-mer, ako vaš sadržaj izgleda ovako:

1.  Centralni problem

Osnovni potproblem

sporedni potproblem

2.  Izlaganje centralnog problema

Prvi ogranak

Drugi ogranak

Ova struktura može biti predstavljena dijagramom u obliku drveta u kome isprekidane linije označavaju dalje grananje koje neće remetiti osnovnu organizaciju rada:

CENTRALNI PROBLEM CP

OSNOVNI                   SEKUNDARNI

POTPROBLEM           POTPROBLEM

OP                               SP

IZLAGANJE CENTRALNOG PROBLEMA ICP

PRVI OGRANAK

PO DRUGI OGRANAK

Sigle ispod svakog ogranka ukazuju na korelaciju iz-među sadržaja i plana.

Napravili ste sadržaj kao pretpostavku budućeg rada i možete nastaviti stalno povezujući odrednice iz sadržaja s karticama i drugom građom. Ove korelacije moraju biti ja-sno grafički predstavljene pomoću sigli i/ili boja. Posluži-će vam i za unutrašnju organizaciju teksta.

Sta je unutrašnja referencija videli ste i u ovoj knji-zi. Cesto se govori o nečemu što je već ranije pomenuto ili obradeno u prethodnom poglavlju, ili se u zagradi upu-ćuje na broj tog poglavlja ili odeljka. Unutrašnje referen-cije služe da se izbegne ponavljanje i pokaže kohezija ce-log rada. Unutrašnja referencija može da znači da je je-dan isti koncept validan s dva različita aspekta, da se jed-nim istim primerom dokazuju dve različite pretpostavke, da se ono što je rečeno u opštem smislu može u raspra-vi sagledati s posebnog aspekta i tako dalje. Jedan dobro organizovan rad bi trebalo da obiluje unutrašnjim referen-cijama. Ako ne postoje, to znači da svako poglavlje ide svojim tokom, kao da sve ono što je rečeno u prethodnim poglavljima nema nikakvu važnost. Nesumnjivo je da po-stoje radovi (zbirke dokumenata, na primer) koji mogu da se izlažu i na taj način, ali bar u trenutku formiranja za-ključaka unutrašnje referencije se pokazuju kao neophod-ne. Radna verzija sadržaja, dobro urađena, predstavlja jed-nu dobro organizovanu mrežu koja vam omogućava da operišete s unutrašnjim referencijama ne tražeći svaki put u papirićima određenu temu. Sta mislite da sam radio pi-šući ovu knjigu koju sad čitate?

Da bi odražavao logičku strukturu rada, (središte i pe-riferija, osnovna tema i njeni ogranci) sadržaj treba da bu-de jasno podeljen na poglavlja, paragrafe i potparagrafe.

Da bih izbegao duža objašnjenja, upućujem vas na sadr-žaj ove knjige, bogate paragrafima i potparagrafima (i po-delama na još manje jedinice koje u sadržaju nisu nave-dene). Jedna veoma analitička podela služi logičkom raz-umevanju teme.

Logičku organizaciju treba da odražava sam sadržaj. Ako I 3.4. predstavlja dodatak I 3., to treba da bude jasno i iz grafičkog prikaza sadržaja, kao u primeru koji sledi:

SADRŽAJ

I  Podela teksta

1. Poglavlja

Prored

Početak pasusa

II Paragrafi

Različiti naslovi

Moguća podela na potparagrafe Konačna verzija

Kopiranje ili samostalno kucanje rada

Troškovi kucanja

III Koričenje

Ovaj primer podele pokazuje nam da nije neophodno da u okviru svakog poglavlja bude izvedena analitička po-dela: jedno poglavlje može biti podeljeno u više potpara-grafa, dok se drugo može izložiti pod jednim, opštim na-slovom.

Ima radova koji ne zahtevaju tolike podele i gde bi, naprotiv, usitnjena podela prekinula narativni tok (biograf-ska rekonstrukcija, na primer). Ali imajte na umu da vam jedna usitnjena podela pomaže da držite pod kontrolom materiju i pratite svoje izlaganje. Ako vidim da je jedna opservacija izneta u podstavu I 2.2, znam da je reč o ne-čemu na šta se poziva u ogranku 2. prvog poglavlja i da ima isti značaj kao i napomena u I 2.1.

Poslednje upozorenje: ako imate jedan „gvozdeni" sa-držaj, možete sebi dozvoliti da ne počnete iz početka. Na-protiv, obično se počinje izlaganjem onog dela gde se ose-ćamo najsigurnijim i raspolažemo najiscrpnijom građom. Ali to se može učiniti samo ako postoji orijentaciona ta-bela, odnosno sadržaj kao pretpostavka rada.