1. Kome se obraćamo?

1. Kome se obraćamo?

Stvarno, kome se obraćamo u svom radu? Mentoru? Svim studentima ili stručnjacima koji će imati priliku da ga pregledaju? Široj publici koja nije stručna? Da li rad zamišljate kao knjigu koja će otići u ruke hiljadama lju-di ili kao ozbiljan tekst namenjen naučnoj ustanovi?

To su značajna pitanja jer od njih zavise i forma i način izlaganja.

Da odmah otklonimo jednu nedoumicu. Veruje se da popularno pisan tekst u kome je sve objašnjeno tako da ga svi razumeju, zahteva manje sposobnosti od usko struč-nog naučnog rada izraženog u formulama razumljivim sa-mo malom broju privilegovanih. To uopšte nije tačno. Na-ravno da je Ajnštajnovo otkriće jednačine E=mc² zahteva-lo mnogo više talenta nego jedan briljantan udžbenik iz fizike. Ali obično autori koji mnogo ne objašnjavaju iza-zivaju veću podozrivost od onih koji daju precizna tuma-čenja svakog pojma i svakog pasusa. Ako čitate dela ve-likih naučnika ili velikih kritičara uverićete se da, osim retkih izuzetaka, uvek govore vrlo jasno i ne stide se da dobro objasne ono o čemu govore.

Recimo onda da se iz prigodnih razloga u svom di-plomskom radu obraćate samo mentoru, ali vrlo je vero-vatno da će ga čitati i drugi, uključujući i stručnjake iz srodnih disciplina.

U jednom radu iz filozofije nije potrebno objašnjava-ti šta je filozofija niti u radu iz vulkanologije šta su vulkani, ali ispod ovog nivoa očiglednosti uvek je bolje či-taocu pružiti sve potrebne informacije.

Pre svega, treba definisati termine koji se koriste, iz-uzev ako nisu u pitanju oni uobičajeni za oblast o kojoj je reč. U radu iz formalne logike neću objašnjavati šta je „implikacija" niti ću u radu iz lingvistike definisati pojam fonema (ali ću to morati da učinim ako je moja tema de-finicija fonema kod Jakobsona). Ali ako u ovom istom ra-du iz lingvistike upotrebim reč „znak", trebalo bi da je definišem s obzirom na to da je različiti autori različito tumače. Opšte pravilo bi bilo; definisati sve stručne ter-mine koje koristimo kao ključne kategorije u raspravi.

Drugo, ne treba podrazumevati da je čitalac pročitao sve što i mi. Ako pišemo rad o Kavuru moguće je da i čitalac zna ko je Kavur, ali ako pišemo o Feličeu Kava-lotiju nije na odmet podsetiti, makar u nekoliko reči, ka-da' je živeo, kada je rođen i kako je umro. Dok ovo pi-šem, imam pred sobom dva diplomska rada s katedre za književnost, jedna je o Đovaniju Batisti Andreiniju, a dru-ga o Pjeru Remondu de Sent Albinu. Spreman sam da se zakunem da bi od sto univerzitetskih profesora književno-sti i filozofije, tek jedan manji procenat poznavao ovu dvojicu manje značajnih autora. Prvi rad počinje (loše):

Rad na proučavanju Đovanija Batiste Andreinija po-činje navodenjem njegovih dela koji je načinio Leone Ala-či, teolog i erudita grčkog porekla (Kio 1586 - Rim 1669.) koji je dao znatan doprinos istoriji pozorišta... itd.

Zamislite zbunjenog čitaoca koji na ovako precizan način biva informisan o Alačiju koji je proučavao Andre-inija, a ne o samom Andreiniju. Ali - mogao bi reći autor - Andreini je junak mog rada! Upravo tako, ako je on tvoj heroj, požuri da ga približiš svakom ko otvori tvoj rad, ne uzdaj se u to što mentor zna ko je. Ti ne pišeš privatno pismo mentoru, to je potencijalno jedna knjiga koja se obraća čovečanstvu.

Drugi rad počinje primerenije:

Predmet ovog istraživanja je jedan tekst koji se poja-vio u Francuskoj 1747, njegov autor, Pjer Remond de Sent Albin je o sebi ostavio malo tragova...

U nastavku se objašnjava o kakvom je tekstu reč i kakav je njegov značaj. Ovaj početak mi deluje korektno. Znam da je Sent Albin živeo u osamnaestom veku i da nije moja krivica ako malo znam o njemu, jer nema mno-go podataka o njegovom životu.