Skip to main content

1. Kome se obraćamo?


1. Kome se obraćamo?

Stvarno, kome se obraćamo u svom radu? Mentoru? Svim studentima ili stručnjacima koji će imati priliku da ga pregledaju? Široj publici koja nije stručna? Da li rad zamišljate kao knjigu koja će otići u ruke hiljadama lju-di ili kao ozbiljan tekst namenjen naučnoj ustanovi?
To su značajna pitanja jer od njih zavise i forma i način izlaganja.
Da odmah otklonimo jednu nedoumicu. Veruje se da popularno pisan tekst u kome je sve objašnjeno tako da ga svi razumeju, zahteva manje sposobnosti od usko struč-nog naučnog rada izraženog u formulama razumljivim sa-mo malom broju privilegovanih. To uopšte nije tačno. Na-ravno da je Ajnštajnovo otkriće jednačine E=mc2 zahteva-lo mnogo više talenta nego jedan briljantan udžbenik iz fizike. Ali obično autori koji mnogo ne objašnjavaju iza-zivaju veću podozrivost od onih koji daju precizna tuma-čenja svakog pojma i svakog pasusa. Ako čitate dela ve-likih naučnika ili velikih kritičara uverićete se da, osim retkih izuzetaka, uvek govore vrlo jasno i ne stide se da dobro objasne ono o čemu govore.
Recimo onda da se iz prigodnih razloga u svom di-plomskom radu obraćate samo mentoru, ali vrlo je vero-vatno da će ga čitati i drugi, uključujući i stručnjake iz srodnih disciplina.
U jednom radu iz filozofije nije potrebno objašnjava-ti šta je filozofija niti u radu iz vulkanologije šta su vulkani, ali ispod ovog nivoa očiglednosti uvek je bolje či-taocu pružiti sve potrebne informacije.
Pre svega, treba definisati termine koji se koriste, iz-uzev ako nisu u pitanju oni uobičajeni za oblast o kojoj je reč. U radu iz formalne logike neću objašnjavati šta je „implikacija" niti ću u radu iz lingvistike definisati pojam fonema (ali ću to morati da učinim ako je moja tema de-finicija fonema kod Jakobsona). Ali ako u ovom istom ra-du iz lingvistike upotrebim reč „znak", trebalo bi da je definišem s obzirom na to da je različiti autori različito tumače. Opšte pravilo bi bilo; definisati sve stručne ter-mine koje koristimo kao ključne kategorije u raspravi.
Drugo, ne treba podrazumevati da je čitalac pročitao sve što i mi. Ako pišemo rad o Kavuru moguće je da i čitalac zna ko je Kavur, ali ako pišemo o Feličeu Kava-lotiju nije na odmet podsetiti, makar u nekoliko reči, ka-da' je živeo, kada je rođen i kako je umro. Dok ovo pi-šem, imam pred sobom dva diplomska rada s katedre za književnost, jedna je o Đovaniju Batisti Andreiniju, a dru-ga o Pjeru Remondu de Sent Albinu. Spreman sam da se zakunem da bi od sto univerzitetskih profesora književno-sti i filozofije, tek jedan manji procenat poznavao ovu dvojicu manje značajnih autora. Prvi rad počinje (loše):
Rad na proučavanju Đovanija Batiste Andreinija po-činje navodenjem njegovih dela koji je načinio Leone Ala-či, teolog i erudita grčkog porekla (Kio 1586 - Rim 1669.) koji je dao znatan doprinos istoriji pozorišta... itd.
Zamislite zbunjenog čitaoca koji na ovako precizan način biva informisan o Alačiju koji je proučavao Andre-inija, a ne o samom Andreiniju. Ali - mogao bi reći autor - Andreini je junak mog rada! Upravo tako, ako je on tvoj heroj, požuri da ga približiš svakom ko otvori tvoj rad, ne uzdaj se u to što mentor zna ko je. Ti ne pišeš privatno pismo mentoru, to je potencijalno jedna knjiga koja se obraća čovečanstvu.
Drugi rad počinje primerenije:
Predmet ovog istraživanja je jedan tekst koji se poja-vio u Francuskoj 1747, njegov autor, Pjer Remond de Sent Albin je o sebi ostavio malo tragova...
U nastavku se objašnjava o kakvom je tekstu reč i kakav je njegov značaj. Ovaj početak mi deluje korektno. Znam da je Sent Albin živeo u osamnaestom veku i da nije moja krivica ako malo znam o njemu, jer nema mno-go podataka o njegovom životu.

Comments

Popular posts from this blog

4. Fusnote

4. Fusnote
4.1. Čemu služe? Vrlo je rasprostranjeno mišljenje da su ne samo na-učni radovi nego i knjige s mnogo fusnota primer učenog snobizma i često samo bacanje prašine u oči. Ne može se, naravno, negirati da mnogi autori gomilaju fusnote da bi svom radu dali veći značaj niti da drugi trpaju u fusnote nebitne informacije, možda čak i bezočno ukradene iz kri-tičke literature. Ali to ne znači da fusnote, kada se kori-ste s merom, nisu korisne. Koja je prava mera, teško je reći, zavisi od vrste rada. Pokazaćemo vam slučajeve ka-da su fusnote potrebne i kako se pišu. Fusnote ukazuju na izvor iz kojeg se citira. Ako bi se podaci o izvoru pojavili u samom tekstu, čitanje te stra-ne bi bilo otežano. Ima, naravno, načina da se bitne refe-rence daju u samom tekstu i tako izbegnu fusnote. Ali one upravo za to služe. Ako se radi o bibliografskom podat-ku, bolje je da bude u fusnoti nego na kraju knjige ili po-glavlja, jer se na prvi pogled može videti o čemu je reč. U fusnotama se autor poziva n…

[I] ŠTA JE DIPLOMSKI RAD I ČEMU SLUŽI? 1. Zašto treba pisati diplomski rad?

[I] ŠTA JE DIPLOMSKI RAD I ČEMU SLUŽI? 1. Zašto treba pisati diplomski rad? Diplomski rad je pisani sastav, prosečnog obima iz-medu sto i četiri stotine kucanih strana, u kome student obraduje temu koja je u uskoj vezi s predmetom studija. Diplomski rad je, prema italijanskom zakonu, neophodan za okončanje studija. Kad položi sve predviđene ispite, student brani svoj rad pred komisijom koja najpre saslu-ša kraći izveštaj mentora (profesora s kojim se „radi" te-ma) i jednog ili više kontramentora koji iznose svoje pn-medbe kandidatu; otvara se rasprava u kojoj učestvuju i ostali članovi komisije. Na osnovu mišljenja dva mentora koji su odgovorni za kvalitet (ili nedostatke) rada i spo-sobnosti kandidata da odbrani stavove iznete u radu, ko-misija formira svoj sud. Uzimajući u obzir i prosečnu oce-nu tokom studija, komisija ocenjuje rad sa ocenom u ra-sponu od šezdeset šest do sto deset s pohvalom i moguć-nošću da rad bude objavljen. Ova pravila poštuju se na većini humanističkih fak…

3. Citati 3.1. Kada i kako se citira: deset pravila

3. Citati 3.1. Kada i kako se citira: deset pravila
U jednom radu obicno ima mnogo citata iz tuđih tek-stova: iz dela koje je predmet vašeg rada ili primarni iz-vor, zatim iz kritičke literature o temi tj. sekundarnih iz-vora. To znači da praktično postoje dve vrste citata: a) ci-tira se jedan tekst koji se zatim tumači i b) citira se je-dan tekst kao potvrda sopstvenog tumačenja. Teško je reći da li citata treba da ima mnogo, jer to zavisi od vrste rada. Kritička analiza jednog pisca očigled-no zahteva analizu dužih odlomaka iz njegovih dela. U drugim slučajevima citat može biti manifestacija lenjosti, ukoliko kandidat ne želi ili nije u stanju da rezimira niz činjenica i radije ostavlja čitaocu da to sam uradi. Daćemo zato deset pravila za citiranje: Praviio 1 - Odlomke koji su predmet analitičkog tu-mačenja treba citirati u razumnom opsegu. Pravilo 2- Kritička Hteratura se citira samo kada svo-jim autoritetom potkrepljuje ili potvrđuje neku našu tvrd-nju. Ako je odlomak koji analizirate du…