Skip to main content

2. Istorijski ili teorijski rad?


2. Istorijski ili teorijski rad?
Ova dilema je moguća samo u nekim oblastima. Ako je reč o istoriji matematike, romanskoj filologiji ili istori-ji nemačke književnosti, rad može biti samo istorijski. Ra-dovi iz arhitektonske kompozicije, nuklearne fizike ili komparativne anatomije su obično teorijski ili eksperimen-talni. Ali, postoje predmeti kao što su: Teorijska filozofi-ja, Sociologija, Kulturna antropologija, Estetika, Filozofi-ja prava, Pedagogija ili Međunarodno pravo, gde se pišu i teorijski i istorijski radovi.
Teorijski rad se bavi jednim apstraktnim problemom koji je možda već bio predmet razmatranja: priroda ljud-ske volje, ideja slobode, poznavanje društvene uloge, po-stojanje Boga, genetski kod.
Ovako nabrojane teme izazivaju smeh jer se odmah misli na onu vrstu pristupa koji je Gramši nazivao „krat-ke opaske o svemiru". Veliki mislioci su se bavili ovim temama, ali, osim retkih izuzetaka, bio je to plod višede-cenijskog promišljanja.

U rukama jednog studenta, nužno ograničenog nauč-nog iskustva, ove teme se obično rešavaju na dva načina. Prvi (manje tragičan) rezultira radom koji smo u prošlom odeljku definisali kao „panoramski". Analizira se pojam društvene uloge, ali kod različitih autora. Druga moguć-nost više zabrinjava jer kandidat zamišlja da na nekoliko desetina stranica može da reši problem Boga i definiciju slobode. Iz iskustva znam da su studenti koji su izabrali takve teme pisali vrlo kratke radove, bez prave unutrašnje organizacije, bliže lirskoj poemi nego naučnom radu. Na primedbe da je rad suviše ličan, uopšten, neformalan i bez istoriografske provere, kandidat obično odgovara da ga ni-su razumeli, da je njegov rad umniji od mnogih banalnih kompilacija. Možda je to i tačno, ali još jednom nas is-kustvo uči da su to kandidati s konfuznim idejama, liše-ni naučničke skromnosti i sposobnosti komunikacije. Na-učnička skromnost nije vrlina slabih već ponosnih. Ne tre-ba isključiti ni mogućnost da je kandidat genije, da je s dvadeset dve godine shvatio sve i, da ne bude zabune, iz-neo sam ovu pretpostavku bez trunke ironije. Ali, činje-nica je da kada se takav genije pojavi na kugli zemalj-skoj, svetu treba mnogo vremena da ga primeti, a njego-vo delo se čita i proučava godinama pre nego što mu se prizna veličina. Kako se može očekivati od komisije ko-ja pregleda toliko radova da odmah shvati veličinu usa-mljenog trkača?
Ali pretpostavimo da je student razumeo nešto veoma važno: po.što se ništa ne rađa ni iz čega, i on je do svo-jih stavova došao pod uticajem drugog autora. Transfor-misaće, dakle, svoj teorijski rad u istoriografski, odnosno, neće se baviti problemom bića, spoznajom slobode ili dru-štvenim pokretima, nego će razviti temu kao što je Pro-blem bi'c'a kod ranog Hajdegera, Poj'am slobode kod Kanta ili Pojam društvene akcije kod Parsonsa. Ako ima sop-stvene ideje, one će doći do izražaja i u protivstavu pre-ma idejama autora koga obrađuje: može se reći mnogo novog o slobodi proučavajući način na koji su drugi go-vorili o njoj. A ako baš želi, ono što je trebalo da bude njegov teorijski rad, postaće završno poglavlje njegovog istoriografskog rada. Svi će moći da provere ono što ka-že, jer su sudovi koje uvodi u igru već poznati. Teško je pipati u mraku i početi raspravu ab initio. Treba pronaći tačku oslonca, posebno za probleme tako neprecizno for-mulisane kao što su pojam bića ili slobode. Cak i ako smo geniji, a naročito ako smo geniji, nećemo se poniziti po-lazeći od drugog autora, jer to ne podrazumeva ni fetiši-zam ni bezrezervno prihvatanje njegovih stavova; na dru-gog autora se može pozvati i da bi se ukazalo na njego-ve greške i ograničenja. Ali dobija se tačka oslonca. Sred-njovekovni mislioci, koji su preterivali u veličanju svojih antičkih uzora, govorili su da moderni autori, iako u po-ređenju s njima „patuljci", oslanjajući se na njih postaju „patuljci na ramenima džinova" i zato vide dalje od svo-jih prethodnika.
Ova uputstva ne mogu se primeniti u eksperimental-nim i primenjenim predmetima. Ako se piše rad iz psiho-logije, alternativa temi Problem percepcije kod Pjažea ne-će biti Problem percepcije (iako bi neko nesmotren pože-leo da uzme tako opasnu opštu temu). Alternativa istori-ografskom radu je, pre svega, eksperimentalni rad: Opa-žanje boja kod grupe hendikepirane dece. Ovde je situa-cija drugačija, jer kandidat ima pravo da se u eksperimen-talnoj formi suoči s problemom koji proučava ako pozna-je metod istraživanja i ima neophodne uslove: pristup la-boratoriji i stručnu pomoć. Ali dobar istraživač ne počinje s praćenjem reakcija svojih subjekata ako pre toga ni-je napisao bar jedan rad panoramskog tipa, jer bi u su-protnom rizikovao da otkrije kišobran, da izloži nešto što je odavno poznato ili da primeni metode koji su se već pokazali neuspešnim (iako predmet istraživanja može biti provera metoda koji još nije dao zadovoljavajuće rezulta-te). Rad eksperimentalnog tipa ne možemo raditi kod ku-će niti možemo izmisliti metod. I ovde treba uvažiti pra-vito: ako ste inteligentan patuljak, skočite na rame nekog džina, čak i skromne visine; ili na rame drugog patuljka. Uvek ima vremena da put nastavite sami.

Comments

Popular posts from this blog

4. Fusnote

4. Fusnote
4.1. Čemu služe? Vrlo je rasprostranjeno mišljenje da su ne samo na-učni radovi nego i knjige s mnogo fusnota primer učenog snobizma i često samo bacanje prašine u oči. Ne može se, naravno, negirati da mnogi autori gomilaju fusnote da bi svom radu dali veći značaj niti da drugi trpaju u fusnote nebitne informacije, možda čak i bezočno ukradene iz kri-tičke literature. Ali to ne znači da fusnote, kada se kori-ste s merom, nisu korisne. Koja je prava mera, teško je reći, zavisi od vrste rada. Pokazaćemo vam slučajeve ka-da su fusnote potrebne i kako se pišu. Fusnote ukazuju na izvor iz kojeg se citira. Ako bi se podaci o izvoru pojavili u samom tekstu, čitanje te stra-ne bi bilo otežano. Ima, naravno, načina da se bitne refe-rence daju u samom tekstu i tako izbegnu fusnote. Ali one upravo za to služe. Ako se radi o bibliografskom podat-ku, bolje je da bude u fusnoti nego na kraju knjige ili po-glavlja, jer se na prvi pogled može videti o čemu je reč. U fusnotama se autor poziva n…

[I] ŠTA JE DIPLOMSKI RAD I ČEMU SLUŽI? 1. Zašto treba pisati diplomski rad?

[I] ŠTA JE DIPLOMSKI RAD I ČEMU SLUŽI? 1. Zašto treba pisati diplomski rad? Diplomski rad je pisani sastav, prosečnog obima iz-medu sto i četiri stotine kucanih strana, u kome student obraduje temu koja je u uskoj vezi s predmetom studija. Diplomski rad je, prema italijanskom zakonu, neophodan za okončanje studija. Kad položi sve predviđene ispite, student brani svoj rad pred komisijom koja najpre saslu-ša kraći izveštaj mentora (profesora s kojim se „radi" te-ma) i jednog ili više kontramentora koji iznose svoje pn-medbe kandidatu; otvara se rasprava u kojoj učestvuju i ostali članovi komisije. Na osnovu mišljenja dva mentora koji su odgovorni za kvalitet (ili nedostatke) rada i spo-sobnosti kandidata da odbrani stavove iznete u radu, ko-misija formira svoj sud. Uzimajući u obzir i prosečnu oce-nu tokom studija, komisija ocenjuje rad sa ocenom u ra-sponu od šezdeset šest do sto deset s pohvalom i moguć-nošću da rad bude objavljen. Ova pravila poštuju se na većini humanističkih fak…

3. Citati 3.1. Kada i kako se citira: deset pravila

3. Citati 3.1. Kada i kako se citira: deset pravila
U jednom radu obicno ima mnogo citata iz tuđih tek-stova: iz dela koje je predmet vašeg rada ili primarni iz-vor, zatim iz kritičke literature o temi tj. sekundarnih iz-vora. To znači da praktično postoje dve vrste citata: a) ci-tira se jedan tekst koji se zatim tumači i b) citira se je-dan tekst kao potvrda sopstvenog tumačenja. Teško je reći da li citata treba da ima mnogo, jer to zavisi od vrste rada. Kritička analiza jednog pisca očigled-no zahteva analizu dužih odlomaka iz njegovih dela. U drugim slučajevima citat može biti manifestacija lenjosti, ukoliko kandidat ne želi ili nije u stanju da rezimira niz činjenica i radije ostavlja čitaocu da to sam uradi. Daćemo zato deset pravila za citiranje: Praviio 1 - Odlomke koji su predmet analitičkog tu-mačenja treba citirati u razumnom opsegu. Pravilo 2- Kritička Hteratura se citira samo kada svo-jim autoritetom potkrepljuje ili potvrđuje neku našu tvrd-nju. Ako je odlomak koji analizirate du…